Razvoj interneta i društvenih mreža, pogotovo fejsbuka, je doveo do otvaranja neslućenih širina po pitanju povezanosti gljivara iz zemlje, regiona i sveta. Odjednom je čarobni svet gljiva postao otvoren svima a ne samo šačici poznavalaca a identifikacija pronađene vrste na udaljenosti jednog klika mišem. Međutim, ta iznenadna širina nije smanjila zablude i otklonila probleme prilikom determinacije gljiva već ih je, u mnogo čemu, pojačala.
Odjednom se svačiji glas mogao čuti, od izvrsnih poznavalaca do osoba koje su knjiški primeri Daning-Krugerovog efekta. Za one koji nisu upoznati sa terminom, Daning-Krugerov efekat, ugrubo rečeno, predstavlja odnos između količine znanja i samouverenosti gde je nivo samouverenosti obrnuto proporcionalan nivou znanja i kompetencije. Ukratko, koliko osoba manje zna o nekoj temi to je samouverenija u diskusiji o istoj.
Društvene mreže su postale zatrpane zbrzanim determinacijama, pogrešnim i lakomislenim savetima, ponekad i veoma opasnim što bi potencijalno moglo dovesti do ozbiljnih posledica po zdravlje pa, čak, i život.
Tekst koji sledi je pokušaj da se, koliko god je to moguće, spoje konci svih tih silnih zavrzlama koje nazivamo determinacijom gljiva.
Za početak, šta je to determinacija?
Determinacija je proces određivanja vrste ili roda posmatrane gljive na osnovu makroskopskih i mikroskopskih karakteristika primenom ključeva za raspoznavanje, stručne literature, stečenog iskustva i naučnih metoda (npr mikroskopija, molekularna analiza i drugo).
Neke gljive se mogu lako determinisati upotrebom literature i kombinacije znanja i iskustva ali su za mnoge gljive potrebni dodatni koraci poput upotrebe univerzalnih ključeva u kombinaciji sa mikroskopiranjem uzorka dok se neke gljive do nivoa vrste mogu determinisati samo na osnovu molekularnih analiza.
Osnovni koraci u procesu determinacije gljiva su:
• utvrđivanje morfoloških karakteristika posmatrane gljive i njenih fizičkih osobina,
• upoređivanje utvrđenih osobina korišćenjem stručne literature,
• upotreba univerzalnog ključa,
• mikroskopija uzorka i
• genetska analiza.
Iako za pojedine rodove gljiva postoje pravila na osnovu kojih se može utvrditi njihova jestivost, takva pravila ne važe za druge rodove i vrste. Ne postoji nikakavo univerzalno pravilo koje važi za sve gljive, osim onog da se mora poznavati svaka vrsta ponaosob.
Najvažnije pravilo prilikom sakupljanja gljiva jeste da nema univerzalnog pravila po kojem bismo sa sigurnošću mogli utvrditi da li je posmatrana gljiva jestiva ili otrovna. Postoje određena verovanja po kojima otrovne gljive izazivaju potamnjenje srebra, poplave kada se preseku, imaju gorak ili ljut ukus i sl. Na ova verovanja se nikako ne treba oslanjati prilikom determinacije gljiva. Jedino detaljno poznavanje morfoloških odlika vrste odabrane gljive može sprečiti bilo kakve nedoumice o njenoj eventualnoj jestivosti ili otrovnosti.
Kada sakupljamo i pripremamo gljive za ishranu, posebno moramo obratiti pažnju na sledećih osam pravila ali i ne biti ograničen samo na njih:
1. Pripremati samo one gljive za koje je nesumnjivo utvrđeno da su jestive i da su dobro identifikovane (determinisane).
2. Ne treba verovati osobama čije znanje o gljivama nije nesumnjivo potvrđeno (npr. mikolog ili iskusan gljivar).
3. Sakupljati gljive umereno, najbolje po suvom vremenu i ne nakon mrazeva pošto se njihov izgled menja. Plodna tela gljiva koja se sakupljaju za ishranu ne bi trebalo da budu crvljiva, ne previše mlada (otežana identifikacija), ni stara (otežana identifikacija i potencijalna neispravnost). Ukoliko gljive nije moguće determinisati i konzumirati odmah nakon branja, najbolje je čuvati ih na suvom, provetrenom i što hladnijem mestu (npr. u frižideru). Izbegavati plastične kese i slične posude koje onemogućavaju strujanje vazduha, usled čega one lako propadaju, omekašavaju i gube osobine koje su bitne pri identifikaciji. Gljive se beru, ukoliko rastu iz zemlje, uvrtanjem dna drške i povlačenjem nagore. Ukoliko gljive rastu iz drveta seku se nožem do dna drške kako bi što manja površina ostala izložena spoljnjem okruženju. Kad god je to moguće, mesto sa kojeg je gljiva ubrana treba pokriti lišćem ili zatrpati zemljom.
4. Izbegavati konzumaciju sirovih gljiva. Neke jestive vrste sadrže termolabilne toksine koji se neutrališu nakon termičke obrade plodnih tela (npr. Laetiporus sulphureus). Međutim, postoje i vrste za koje se preporučuje konzumacija u sirovom stanju (npr. Lactarius volemus).
5. Ukoliko neka osoba ne želi da proba gljive i plaši ih se, nikako je ne treba prisiljavati na to i dalje insistirati na tome. Kod takvih osoba se mogu javiti tzv. lažni simptomi trovanja usled straha.
6. Izbegavati sakupljanje plodnih tela gljiva sa lokaliteta na kojima postoji velika verovatnoća da su zagađena teškim metalima (pored prometnih puteva, u okolini rudnika, elektrana, fabrika…).
7. Gljive koje su otrovne ili za čoveka nejestive imaju svoju ulogu u prirodi i ne treba ih uništavati.
8. Gljivu treba pogledati sa svih strana, preseći na pola i posmatrati eventualne promene boje mesa. Ukoliko se kod posmatrane gljive bilo koja morfološka ili druga osobina ne podudara sa opisom gljive u dostupnoj literaturi, takvu gljivu nikako ne smatramo jestivom i stoga je odbacujemo.
Marino Zunja obučava buduće determinatore, Kopaonik 2018
Pravilan tok determinacije bi otprilike izgledao ovako:
1. Nalaz gljive
2.Beleženje neposrednog okruženja gljive
Ponekad su važni podaci o zemljištu jer neke gljive rastu isključivo na krečnjačkom zemljištu a neke samo na tlu bogatom azotom a uvek su važni podaci o samom staništu gljive. Livada, pašnjak, njiva, šuma, vrsta drveća ili žbunja. Da li gljiva raste na tlu, panju, grani, živom ili mrtvom drvetu, balegi i drugo.
Dobar primer su gljive iz roda Marasmius, supstrat na kojem rastu često ukazuju na vrstu gljive koju posmatramo a supstrat može biti: grančica, list, borova iglica, pokošena trava i drugi.
Mnoge gljive su obligatorni simbionti i rastu isključivo u mutualističkoj zajednici sa višim biljkama a ponekad isključivo sa određenom vrstom zato je veoma bitno da zapamtimo vrstu drveta ili žbuna u blizini gljive koju posmatramo.
To nekada ume da zavara. Primer iz prakse: na lokalitetu Letenka na Fruškoj gori postoji borov šumarak koji je poznato mesto za gljive iz roda Suillus. Jednom prilikom smo tamo pronašli mlečnicu koja se nikako ne uklapa u to stanište. Identifikovana je kao Lactarius pubescens, gljiva koja raste isključivo u brezama. Šta ona radi u borovima? Naknadnim obilaskom terena smo otkrili usamljenu brezu, potpuno neprimetnu u borovom okruženju dok se na fotografijama gljive sa terena mogao videti poneki brezin list.
3. Fotografisanje gljive
Fotografisanje gljiva na terenu je prvi korak u opisu gljive. Fotografija gljive mora da sadrži prikazane sve morfološke karakteristike relevantne za determinaciju i potvrdu identifikacije određene vrste. Fotografija se može načiniti fotoaparatom ili modernim telefonom, pod uslovom da zadovoljava osnovne kriterijume kvaliteta slike: tj. da verno prenosi boje i detalje. Prilikom fotografisanja je potrebno obratiti posebnu pažnju na balans belog kako bi boje bile verno prenete. Fotografisanje u šumi u podnevnim časovima može biti posebno otežano prisustvom zelenog svetla na gljivi poreklom od krošnji drveća i jakog direktnog sunčevog svetla. Takve situacije treba izbegavati iznošenjem gljive na čistinu gde nema krošnji drveća, odnosno korišćenjem zastora (difuzora).
Pored gljive se može staviti lenjir sa centimetarskim podeocima.
Ukoliko se gljiva fotografiše van mesta nalaza (ex situ) to je potrebno posebno navesti.
Beli kišobran je lak za nošenje, a može poslužiti kao difuzor za ublažavanje direktnog svetla. Na taj način izbegavamo „prepaljene“ fotografije sa dubokim senkama bez detalja.
Dobar je i telefon
4. Beleženje osnovnih morfoloških karakteristika gljive
Sledeći korak je najobuhvatniji. Potrebno je zabeležiti u terenski dnevnik svaku, pa i najmanju, morfološku karakteristiku gljive. Izgled, boju, miris, promene boje mesa na povredu i dodir kao i sve ostalo što možemo da primetimo direktno na terenu. Najbolje je u tu svrhu koristiti terenski dnevnik umesto da pamtimo podatke a u njega možemo uneti i datum kao i koordinate nalaza što nam ostaje kao trajni podatak.
5. Ispravno ubiranje i uzorkovanje gljive
Gljiva se, ukoliko želimo da je pravilno determinišemo, ubira cela osim u slučajevima kada je to neizvodivo kao što je slučaj sa gljivama koje rastu iz drveta pa ih je moguće ubirati samo sečenjem uz pomoć noža. Nakon ubiranja gljive se pakuju u individualne papirne kesice a kod kuće suše i nakon toga pohranjuju u pravilno obeležene zip kesice. Pre samog sušenja bi bilo poželjno uraditi otisak spora tako što se gljiva ostavi neko vreme na komadu papira.
Terenski dnevnik
6. Mikroskopija gljive
Mikroskopija je alatka koja nije uvek dostupna svim gljivarima ali predstavlja izuzetno važan deo ispravne determinacije. Mnoge gljive su morfološki identične ali se veoma lako razlikuju pod mikroskopom. Primer toga su Sarcoscypha coccinea i Sarcoscypha austriaca koje se razlikuju samo po mikro karakteristikama.
Pod mikroskopom se gledaju i upoređuju: oblik i veličina spora, askusi ili bazidije, cistidije i drugo. Mnoge gljive, poput Pluteusa imaju karakteristične cistidije koje veoma lako ukažu na rod posmatrane gljive.
Pronalazak, priprema i mikroskopija uzorka
7.Preliminarno upoređivanje morfoloških karakteristika gljive upotrebom stručne literature i stečenog iskustva
Ponekad je ovaj korak dovoljan. Najbolje je biti opremljen dobrom gljivarskom literaturom sa akcentom na monografije pojedinih rodova. Potrebno je eliminisati ljudsku potrebu da pronađenu gljivu strpa u ograničen broj opisanih vrsta u dostupnoj literaturi. Ako neka knjiga u sebi ima opisano 1500 vrsta, uvek postoji mogućnost da ste naleteli na hiljadu petsto i prvu. Ako se neke karakteristike ne slažu, ostanite na tome. Niko nije sveznajući.
8. Prolazak kroz univerzalni ključ
Univerzalni ključ se koristi u kombinaciji sa rezultatima mikroskopije i predstavlja krajnji domet koji jedan gljivar može da postigne u kućnim uslovima. Dobri univerzalni ključevi su sve dostupniji ali njihova upotreba iziskuje odlično vladanje engleskim jezikom i poznavanje stručnih termina.
Literature ima razne
9. Molekularna analiza
Krajnji domet determinacije jedne gljive. Nažalost, dostupan samo najupornijima i najposvećenijima. Podrazumeva izolaciju DNK gljive i upoređivanje sa svetskom bazom podataka.
Nije uvek moguće spojiti sve te korake ali iskusan gljivar može uvek da izvuče najviše što može iz onog što mu je dostupno.
Evo jednog primera kako se vrši determinacija: dana 10.08.2019 sam sa ekipom gljivara iz GD Novi Sad pošao na kondicionu šetnju po Fruškoj gori. Bilo je duboko leto i niko nije očekivao bitniji nalaz gljiva ali nas je priroda ipak iznenadila. Posetili smo manastir Rakovac i prvo što sam primetio pri ulasku u manastirsko dvorište su bile dve bele gljive na savršeno pokošenom travnjaku. Iskustvo mi je već izbacilo kandidata iz glave koja je bila na autopilotu. Leucoagaricus leucotites, pomislio sam smesta. Razuverio sam se čim sam gljivi prišao, bilo je ipak nešto drugo. Nakon što sam je ubrao i pogled mi pao na listiće glava mi je izbacila Pluteus. Ali se mnogo štošta tu nije uklapalo: pokošen travnjak kao tepih a svi znamo da štitarke rastu na panjevima, nigde ostatka panja, piljevine ili neke ukopane grane, listići sa jedva primetnim rozikastim prelivom – ono ako se baš dobro zagledaš.
Slikao sam gljivu i iskoristio prednosti moderne tehnologije. Poslao sam upit poznavaocima i dobio predlog. Melanoleuca. Čim sam uhvatio dobar signal povezao sam se sa guglom i onako ovlaš prosurfovao. Zaista se uklapalo, čak sam i vrstu pronašao a istu potvrdio kod kuće kada sam konsultovao literaturu.
Većina ljudi bi tu stala i zadovoljila se rešenjem. Malo je nedostajalo da tako i ja postupim ali sam ipak, nekoliko dana kasnije, poneo eksikat na mikroskopiju a Bojan Šeguljev je rutinski potvrdio da je u pitanju Pluteus. Usledilo je upoređivanje karakteristika uz pomoć univerzalnog ključa, srećom sam podatke uneo u terenski dnevnik pa sam ih imao napismeno, i došao do rezultata. Pluteus pellitus, relativno retka gljiva i do tog trenutka nezabeležena na Fruškoj gori.
Tako sam se upisao u pronalazače retke gljive određenog kraja a da sam ostao samo na ovlašnoj determinaciji ništa od toga ne bi bilo. Jedino validnije od ovoga bi bilo da je gljiva poslata na DNK analizu.
Naravoučenije priče, ako baš naravoučenije tražimo: budite metodični, ne samo da je zabavno nego nikada ne znate kakvo vas otkriće čeka.
Pluteus pellitus
Naravno, većini gljivara i berača nije dostupna kvalitetna literatura, mikroskop i svakako ne pristup laboratoriji u kojoj se može izvršiti molekularna analiza pa se zato uvek ide prečicama. Veliki broj jestivih gljiva se može sasvim efikasno determinisati na osnovu morfoloških karakteristika a većina laika će se poslužiti još većom prečicom i prosto postaviti svoj nalaz na neku od gljivarskih grupa na fejsbuku i nadati se najboljem. A tu nas čekaju pravi izazovi.
Šta većina ljudi očekuje? Da im se potvrdi da li je gljiva koju su ubrali jestiva.
Šta oni zapravo urade? Naberu gomilu gljiva koje ne poznaju, naprave seriju mutnih i neadekvatnih fotografija, nagomilaju 10 vrsti gljiva i rasprostru ih na kuhinjski sto, voda već krčka.
A onda se pakao otključa. „Najbolje, ja ih pohujem u slast. Baci to, ludara. Sirnjaja, jedem je presnu (gljiva sa fotke je bila zavodnica). Rudnjača, izvrsna (gljiva slikana iz ptičije perspektive, može biti bilo šta)“ i još čitava serija komentara koji mogu da zavedu.
Pojedine gljivarske grupe broje više hiljada članova i ponekad je administratorima teško da zavode red, ne zaboravimo, svi mi se gljivama bavimo iz hobija pa tako i administratori. Promakne post, promakne komentar. A ni sami administratori nisu svemoguči, štaviše, administrirati gljivarsku gupu na fejsbuku ne čini tu osobu stručnjakom.
Kako onda izbeći zabune? Za početak, krenimo od osoba koje postavljaju fotografije gljiva u fejsbuk grupi:
1. Gljive uvek treba slikati na staništu
Prvi utisak je najvažniji. Kada se gljiva slika na staništu determinatori time dobijaju čitav niz informacija koje mogu da iskoriste. Apsolutno je pogrešno postaviti fotografiju gomile izmešanih gljiva na nekom stolu, klupi ili u korpi. Ukoliko nije bilo moguće gljivu fotografisati na staništu onda se mora obezbediti detaljan opis.
2. Slikati sve delove gljive
Gljiva se slika iz svih uglova tako da se vide svi njeni delovi.
3. Fotografije ne smeju biti mutne
Mutne fotografije su beskorisne sa tačke gledišta determinacije.
4. Traži se determinacija jedne gljive
Iako je apsolutno poželjno da se postavi više slika jedne gljive potpuno je pogrešno zatrpati post sa nekoliko različitih vrsta odjednom. Traži se determinacija jedne gljive po postu.
5. Dodatne informacije
Poželjno je u opisu fotografije dodati što više informacija koje sama fotografija ne pokriva. Na primer: miris gljive, promena boje nakon nekog vremena i drugo.
6. Ne insistirati na jestivosti
Determinacija putem društvenih mreža može biti izuzetno korisna ali i put do jednog poštenog trovanja. Greške u determinaciji mogu nastati iz više razloga: neadekvatna fotografija, ključan detalj koji nije uhvaćen kamerom i mnogi drugi ali najvažniji razlog je sledeći: nikada ne znate kredibilitet osobe koja vam je gljivu determinisala putem fejsbuka, ljudi su skloni da se zaleću i tvrdoglavo, sa svim autoritetom Daning-Krugerovog efekta, tvrde kako je gljiva koju ste postavili jestiva iako to nije. Na kraju, krivica je uvek na onome ko lakomisleno pojede gljivu determinisanu na ovaj način.
Nije sve tako crno, vremenom se iskristališe ko je dobar poznavalac a pojedine gljive, poput šumskog pileta, su veoma lake za raspoznavanje i nije opasno deliti savete o njihovoj jestivosti.
7. Kritički gledajte na dodeljene savete
Postoji nešto što se zove anegdotalni dokaz. Anegdotalni dokaz je logička greška koja nastaje kada se potvrđeno ili nepotvrđeno iskustvo, anegdota, koristi kao dokaz za iznete tvrdnje. Iskustvo može biti personalno, iskustvo treće osobe ili daljeg poznanika, ali u svakom slučaju iskustvo nije adekvatno zabeleženo i nikako se ne može zaključiti ili proveriti. Radi se o logičkoj grešci zato što anegdota ne može biti dokaz.
U našem slučaju to su tvrdnje: Ma to je ta gljiva, jedem je ceo život. Moja baba me tome naučila. Sirovu naseckati pa u salatu. Ma kakvo barenje i bacanje vode, samo kratak ključ, …
Sve su to veoma opasne tvrdnje. Gljive su složeni organizmi i kada bi se držali samo gastronomskog aspekta bilo kakav savet predstavlja ozbiljnu opasnost jer: gljive su teško svarljive i mogu izazvati tegobe kod nekih ljudi čak i kada nisu otrovne. Pojedine gljive poput onih iz roda Chlorophyllum se sada smatraju nestabilnim i blago toksičnim iako su se do skora smatrale jestivim. Sve je više zabeleženih trovanja ovim gljivama. Neadekvatno čuvanje i priprema može dovesti do trovanja jestivim gljivama. Pojedine jestive vrste su otrovne ako rastu na određenom supstratu.
Mnoge su prečice u svetu gljiva a sve vode do bolnice.
8. Istražujte
Nemojte koristiti društvene mreže da dobijete odgovor već smernicu. Kada neko izvrši determinaciju postavljene gljive iskoristite to kao polaznu tačku za dalje istraživanje. Pristupite Google-u i uporedite fotografije sa vašom gljivom. Obiđite nekoliko sajtova sa podacima o gljivi koja je determinisana i uporedite podatke. Pristupite Wikipediji, na dnu svakog članka na Wikipediji se nalaze reference na koje se članak poziva pa ih iskoristite za dalje istraživanje. Mogućnosti su mnogobrojne.
Reference na dnu stranice Wikipedije
9. Ne odbijajte latinske nazive
Često se ljudi bune zbog toga što determinatori koriste latinske nazive prilikom determinacije i insistiraju na tome da se koristi narodni naziv gljive.
Upotreba latinskih naziva nije stvar obesti. To je naučni naziv gljive i njime je ona univerzalno identifikovana. U poslednje vreme ni latinski nazivi nisu preterano stabilni i dolazi do stalnih promena ali to nije ni prineti zabuni koju izazivaju narodni nazivi. Srbija nema uniformisane narodne nazive gljiva, svaka regija pa čak i selo ima svoj ili više različitih naziva jedne gljive a mnoge gljive uopšte nemaju narodni naziv.
Primer – gljiva Amanita caesarea se u narodu naziva: blagva, kneginja, jajčara, bulindža, kajmakčara, cezarova gljiva, carska gljiva. U Podrinju se ta gljiva naziva rujnica dok se pod tim imenom u ostatku Srbije vodi gljiva Lactarius deliciosus.
Prve dve slike – rujnica u Podrinju, treća slika – rujnica u ostatku Srbije
A o čemu bi trebalo da vode računa osobe koje determinišu gljive po društvenim mrežama:
1. Odustati od sujete
Niko ne zna sve, ne nametati na silu svoje mišljenje. Saslušati argumentaciju druge strane i možda iskoristiti priliku da se nešto novo nauči. Ne treba se stideti priznati grešku. Nažalost, trend neprihvatanja kritike je veoma raširen među poznavaocima gljiva što često dovodi do neugodnih situacija.
2. Biti odmeren prilikom determinacije
Ne treba se zatrčavati. Budite neko ko će uputiti onog koji traži prepoznavanje gljive na dalje istraživanje a ne neko ko će tu osobu otrovati. Osim ukoliko niste baš 100% sigurni započnite determinaciju sa: proverite vrstu tu i tu, uporediti sa, liči mi na, rekao bih. To deluje kao jeftino izvlačenje ali zapravo i nije, fotografija često ume da zavara i da ispusti ključni detalj a možda ste i previše ovlašno pogledali istu.
3. Postavljati pitanja
Ponekad je potrebno postaviti dodatna pitanja kako bi se došlo do pravilne determinacije. Nemojte se plašiti toga.
4. Edukovati
Ako neko postavi neadekvatnu fotografiju posavetujte ga kako da to uradi bolje sledeći put i na šta da obrati pažnju. Savetujte ga da ne bere zaštićene gljive, da ne bere gljive u najlonske kese i pružite bilo kakvu drugu vrstu saveta. Time činite nekoliko dobrih stvari, osoba koja je pogrešila možda više neće grešiti a i neko drugi će pročitati taj komentar, usvojiti ga pa ste time značajno povećali kvalitet budućih postova.
5. Budite tolerantni
Većina gljivarskih grupa na vrhu svoje stranice ima niz pravila i administratori se često bune zato što članovi ne gledaju ili ne obraćaju pažnju na njih. To dovodi do svađa, lošeg ponašanja, izbacivanja iz grupe i sličnih incidenata. Koliko god ne sme biti ni mrvice tolerancije za vređanje po bilo kojoj osnovi, uplitanje politike i slično ipak ne treba ni trenirati strogoću na ljudima koji pogreše iz najbolje namere.
Moje lično iskustvo u jednoj gljivarskoj grupi iz BiH je bilo, moglo bi se reći, poučno. Lično nisam imao neprijatnosti ali sam stalno primećivao neprijatnu i zategnutu atmosferu. Administrator je dnevno uklanjao iz grupe po desetak članova, nailazio sam na mnogo izbrisanih i blokiranih postova a sam administrator se neprekidno pozivao na nekakve svađe i protivnike u svojim postovima. Jednom prilikom je čak započeo anketu za održanje grupe sa rečima; da nam vidim snagu, odolećemo mutnim likovima. To je bio trenutak kada sam napustio grupu. Gljivarstvo je hobi.
I za kraj. Nijedno znanje ne dolazi preko noći. Iza svakog poznavaoca amatera stoje godine, pa i decenije, truda, učenja na svojim i tuđim greškama. Gljivarstvo je hobi gde učenje nikada ne prestaje. Ukoliko želite da savladate čarobni svet gljiva ne možete ići prečicama; nabavite literaturu, povežite se sa iskusnim gljivarom ili gljivarskim društvom, idite na teren, idite na mnogo terena. Savladajte gljivu po gljivu, naučite da ih cenite kao i prirodu koja ih je iznjedrila a one će vam vratiti stostruko.
Okular mikroskopa – prozor u drugi svet
Tekst: Momčilo Daljev, Bojan Šeguljev